Храбре жене путују кроз време

Поставка седамнаест изложених фотографија чини централни део пројекта „Храбре жене путују кроз време“, реализованог кроз два циклуса током 2017. године. Целокупно истраживање доступно је на веб-сајту hrabrezene.rs.

Еустахија Арсић, Катарина Ивановић, Марија Трандафил, Мина Караџић, Савка Суботић, Милица и Анка Нинковић, Драга Љочић, Јелена Димитријевић, Надежда Петровић, Касија Милетић, Јелисавета Начић, Мага Магазиновић, Мара Росандић, Милунка Савић, Аница Савић Ребац, Ксенија Атанасијевић, Зора Петровић, Даница Томић и Соја Јовановић водиле су узбудљиве животе које захваљујући њиховим пионирским подвизима у различитим областима, често и у више њих истовремено, не треба заборавити.

Проучавајући биографије и богату заоставштину ових значајних жена, које су живеле у периоду од 1776. до 2002. године, биле смо инспирисане да креирамо замишљене сцене, измаштане приказе, повезујемо различите временске периоде, хероине и историјске догађаје, и на тај начин уједно истражимо однос прошлости и садашњости кроз позицију жена у друштву.

У сарадњи са фотографима Иваном Томановић, Мајом Медић, Милицом Мрвић, Иваном Тодоровским, Драганом Мандићем, Симоном Павловић, Николом Мајдаком и Далибором Тонковићем омогућавамо путовање Храбрих жена и данас.

Чарна Манојловић и Александра Јованић





„Cве што је у нас рђаво и лоше ми мећемо на ‘велико звоно’, а ономе што је добро и лепо не дамо дићи главе из зависти, јер код нас хоће свако да је први и да он постави темељ грађи и тако никако до крова доћи. Други, пак, народи раде обратно“, Савка Суботић (1834–1918)

Мотив за реализацију наше идеје о смештању важних жена из наше ближе и даље историје у околности данашњице, пре свега је образовне природе, јер Александра и ја годинама радимо са младима и знамо колико им је данас, више него икада раније, потребан извор мотивације и инспирација за учење. Из овог извора, улинкованог у данашње токове, проистиче креативност и жеља за даљим истраживањем, као и оснаживање личности. Надамо се да ћемо их све обухватити и креативно употребити на радионицама које предстоје, не само за младе, ученике и студенте, већ и за угрожене групе жена.

Узбудљиво је, узнемирујуће, а понекад и смешно какве паралеле и сенке историје видимо кроз временске процепе које смо намерно правиле – узбудљиво је најпре то што људско биће увек мисли да је најтежи тренутак управо онај у коме живи.

Замрзавањем по једног имагинарно осмишљеног момента, инспирисаног чињеницама о жени коју фотографија представља, прошлост се преплиће са садашњим начином живота, рада и позицијама вредних и значајних жена у свету какав је данас.

Желимо вам да уживате у откривању нових читања наших хероина.

Чарна Манојловић





Аутопортрет иза портрета


Како смо путовале кроз време?



Годнама уназад и Чарна и ја се на различите начине бавимо темама портрета и аутопортрета, преузимајући туђе идентитете за потребе већих пројеката или као директне омаже познатим фотографијама или илустрацијама. Међу Чарниним истраживањима омиљена ми је сцена из њеног документарног филма „Милена“ (о животу и делу Милене Павловић Барили), где она у улози Милене пије чај из порцеланске шоље на крову незавршеног солитера. Некако у истом периоду и ја сам правила аутопортрете у којима преузимам већ виђене кадрове, њихову композицију и стил, али мењам локацију, реквизите и одећу, и уводим савремени и персонализовани еквивалент (Дуанов портрет Пикаса са прстима од хлеба, плакат Сола Баса за Вертиго, Пенов портрет Ив Сен Лорана, Ратлеџов портрет Жаклине Бувије...). Идеја маскирања одјекује у овим радовима кроз слојеве најразличитијих имитација и преузетих идентитета.

У нашим истраживањима и експериментима поједине области су се поклопиле, што нам је заправо дало већу слободу и омогућило посебан фокус и простор за нове идеје, из чега је произашао и заједнички пројекат „Храбре жене путују кроз време“. Инспирисане аутентичним биографијима, транспоновале смо ликове знаменитих жена из наше историје у савремена или безвремена окружења, осмислиле нове сцене и барем накратко преузеле њихове идентитете. Иницијални списак настао је брзо, и својом дужином нам обећавао озбиљан и дугорочан пројекат. Интересантно, приликом избора, није било преклапања, ниједно женско име се није поновило на наше две листе... Сада, са одређене дистанце, након двадесет завршених сцена, могу да закључим да инстиктивни изобри имају везе са нашим биографијама, афинитетима и личним (животним) изборима. Можда нам неће бити право, али ја сам бирала махом радохоличарке, а Чарна хуманитарке... Ипак, много јачи утисак на нас су оставили догађаји из живота ових двадесет одабраних жена, и они су били пресудни за наш одабир.

Извори истраживања били су разноврсни, а у великој мери обим и врста материјала зависили су од периода у ком су ове жене живеле. У понеком случају смо имале среће и наилазиле на личне преписке, што нам је био једини увид у њихов приватни живот. Иако су биографије биле срж концепта, насликани или фографски портрети које смо пронашле помагали у конципирању сцена. Како је Еустахија изгледала, знамо само по минијатурном портрету који је сачуван на порцеланској шољи, док о нашој савременици Соји имамо новинске и тв интервјуе и мноштво фотографија.

Сузан Брајт прави дистанцу између често присутних игара претварања кроз историју уметности и литературе и, с друге стране, фотографије где „најбољи примери жанра укључују сложене, детаљне и компликоване позоришне перформансе“. Свакако, поред очигледне глуме, читав пројекат је обухватио и интердисциплинарни паралелни процес – избор и припремање локација, конструисање сценографија, одабир и шивење костима, осмишљавање маски, набавку реквизита и ангажовање других учесника.

Кроз саму реализацију пројеката, али и гледајући финалне радове, јасно је да смо се брзо удаљиле од портрета и ушле у простор аутопортрета. С једне стране, одајући признање женама које су обликовале и креирале нашу историју, успостављајући однос са историјским и савременим схватањем појма феминизма, у сржи пројекта се у великој мери бавимо питањима личног и националног идентитета. С друге стране, потцртавајући контекст друштвених и политичких дешавања у протеклих 240 година, осликавамо и наш однос према прошлости.

Александра Јованић

Продукција: Радионица интеграције

Пројекат су помогли:
Секретаријат за културу Града Београда
Министарство културе и информисања Републике Србије
Фонд „Јелена Шантић“ и Balkan Trust Fond
Модна кућа Мона
Астрономска опсерваторија Београд, Српска академија наука и уметности,
Коларчева задужбина, Музеј ваздухопловства
Народна библиотека Србије, MEDI group и Gradient