У њиховој кожи
Не тако давно, покушавајући да поднасловом поближе одредим природу једне моје приче суочио сам се са недоумицом – како на нашки превести енглески појам re-enactment? Да ли је поновно одигравање коректан превод? Можда, али не сасвим...
Пројекат Александре Јованић и Чарне Манојловић „Храбре жене путују кроз време“ пажњи данашњег посматрача препоручује ликове и подухвате знаменитих (а суштински заборављених) жена наше прошлости. Свака од њих је у по нечему била ПРВА, свака од њих је, у мањој или већој мери, срушила по неки табу, свака од њих је одузела делић простора који су арогантно заузели мушкарци.
Све су те изузетне жене о којима су Александра и Чарна размишљале живеле у деветнаестом и двадесетом веку. Наравно, могло би се мислити и о даљој прошлости, али тек тада су изгледи за видљивост жена били скучени: могле су се, на пример, уколико су потицале из одређених кругова, удати за владаре или пак остварити у домену аскезе, са могућношћу да стекну статус светице. Или и једно и друго – попут Јелене Анжујске или Ангелине Бранковић, двеју знаменитих странкиња које су удајом дошле у нашу средину.
Иницијални списак, тачније списак прве фазе рада „Храбре жене...“ Александре Јованић и Чарне Манојловић укључује ратницу, филозофкињу, архитекткињу, добротворку, редитељку... За две личности са њиховог списка сам посебно везан: похађао сам школу коју је пројектовала Јелисавета Начић (у време када се школа звала „Браћа Рибар“, и та чињеница да је здање дело прве жене архитекте у Србији било је више пута наглашавано тадашњим пионирима, чини ми се и да је на неком од зидова стајао и њен фотографски портрет), а Соју Јовановић памтим као познаницу мојих родитеља.
Фотографије/инсценације евоцирају одабране личности, атмосферу њихових живота али и њихових дела. Амбијент је биран ређе по дословности, чешће по асоијацији, понекад и по контрасту. Можемо их видети и као кадрове неког имагинарног биографског филма.
Тај низ фотографија које су (према замислима ауторки) извели наши млађи фотографи није само „поновно одигравање“, него, у извесном смислу, „поновно проживљавање“. То би се можда могло назвати и дубинском идентификацијом која твори платформу за сложенији уметнички рад отворен за већи број учесница/учесника...
Живимо по много чему неочекивану ре-конзерватизацију Европе – оспоравања права жена све гласнија су на простору између Балтика и Јадрана, прети се укидањем одавно стечених слобода. Зато је важно усмеравање пажње према женама које су у временима тешким и за њих неповољним имале довољно храбрости и енергије да стану насупрот колективним назорима заједнице, насупрот стереотиповима и ограничавањима професионалних и свих других могућности. И утолико започети пројекат „Храбре жене путују кроз време“ Александре Јованић и Чарне Манојловић има смисао, тежину и будућност.
Милета Продановић
Да је мало више памети, не би нам биле потребне посебне ауторске изложбе да сазнамо нешто о Соји Јовановић, Маги Магазиновић, Милунки Савић или Ксенији Атанасијевић – знање о њима било би део нашег живота, одрастања, опште културе. Јер, ове (и све остале) храбре жене, чије нам животе тако упечатљиво предочава пројекат Александре Јованић и Чарне Манојловић, писале су славне странице историје ове земље, и крчиле пут онима које ће корачати њиховим стопама и остављати своје трагове у архитектури, филозофији, плесу, филмској уметности, војсци, аеронаутици или књижевости, и свим осталим областима које су вековима држале своја врата затворена за жене. Храброст која је била потребна да се направе ти први кораци, да се развале та силна врата, она је храброст која мења свет.
Ауторке изложбе шаљу посебно јаку и упечатљиву поруку тиме што на себе узимају улоге протагонисткиња ове изложбе, и што временски измештају фотографије. То је истовремено и чин захвалности овим женама, од којих су многе неправедно заборављене од стране званичне историографије, али и порука да свако може на себе преузети улогу пионира, или пионирке, и отворити нека нова врата будућим генерацијама.
Стеван Филиповић
Храброст (ни)је субверзивна
Only the subversive fantasy can still save us.
Goethe to Eckerman
Мултимедијално дело Чарне Манојловић и Александре Јованић само по себи је алтернативно, авангардно и надасве субверзивно, као особени мета-дискурс храбрости.
Годинама већ, у оквиру наставних предмета које водим на уметничким факултетима у Београду и у Подгорици, са студентима реализујем стилске вежбе под називом „Уметник се сели у другу епоху“ – мале студије случаја: Уметник и репрезентативна дéла; Презентација изворне епохе (контекст стварања и популарности); Анализа (не)измењених критеријума тумачења и/или вредновања у другачијем историјском (ранијем/каснијем) контексту; Критички осврт, уз аргументацију изведену из естетског приступа (нпр. Тицијан у КсКсИ веку; Градоначелник Метрополиса – Алфред Хичкок; Кабинет др Дизнија; Мелијес данас; Ажел и Ефр у психоанализи; ...) – где су најуспешнији исходи истраживања били конкретни аргументи у прилог неизмењеним вредностима у измењеном историјском контексту.
Кад храбре жене – зналачки одабране националне хероине из различитих области посвећеног ангажмана – путују кроз време, тако што их неке нове храбре прецизно измештају баш у окружења уметности, баш на сопствену одговорност и баш у сопствена лица, онда им се баш мора обратити са страхопоштовањем.
Зашто?
- Пробала сам да применим Едгара Морена: (А) доследан филмски приступ: да се сугерира штимунг; а у фотографији коришћени постулати из антрополошког есеја о слици и двојнику; (Б) „Кроз приказе из живота архе-модела уметница, научница, миротворки, ратница и других ангажованих женских личности преиспитујемо промену положаја и утицаја жена и њихових идентитета кроз дух времена” – изван Моренових одредница духа времена, а у прилог Бодријару...
- Пробала сам да применим Жана Бодријара: комплетна мултимедијалност Пројекта свакако је препозната унутар теорије симулакрума и симулације.
- Пробала сам да применим Романа Ингардена о теорији вредности, са становишта конвенционалних и „нових“ родова/врста критеријума апрецијације.
- Пробала сам да се отмем Годаровом: „I don't invent: I steal.“, у односу на најзаводљивији сегмент овог подухвата: „Уз сваку изложену фотографију тј. фото-римејк – личну интерпретацију оригиналног призора-портрета особе...”
Зато што: „Не преостаје нам ништа друго него да посматрамо. Не постоје више ни трагови никаквих илузија да можемо живот мењати. Ми смо суочени са празнином космоса и са лудилом људских бића. Нит’ можемо да испунимо ту празнину, нит’ можемо да отрезнимо људско биће. Али оно што можемо то је да сопствене вибрације и грчења, или повремена усхићена дисања, водимо ка саопштавању другима, не очекујући од тога ништа, али вођени тиме да смо и туђа саопштавања, туђе еманације, преко туђих уметничких дела, остваривали и укључивали се у једно духовно братство, коме припадамо без икаквог уписивања и плаћања чланарине, и, ето, то братство и ту комуникацију покушавамо да обогатимо сопственим гласовима.” - Живојин Павловић
Светлана Безданов Гостимир
Нема ту шта – женско питање је у самом средишту свих питања савремене цивилизације. Видљивост жена, њихова потпуна слобода, напори да се ослободе бруталног или пак шминком прикривеног ропства, то је истинско лице сваког друштва. Српско као да се брзином пужа и смелошћу миша покреће од оне бахате деспотске затуцаности осликане у делима Боре Станковића. Храбре жене се и даље боре, али учинак њихових прометејских напора изнова и изнова бива прекриван мемлом провинцијске охолости и кукавичлика.
Ево сада Александра и Чарна стају на црту. Могле би оне и много више – да праве серије, снимају филмове о хероинама тог тешког рата за слободу и равноправност, али овде се углавном бабе чешљају док село гори, па су се ове две београдске уметнице снашле и свима нам понудиле алтернативни простор комуникације. Решиле су да говоре изузетно занимљивим језиком жанра „режиране фотографије“. Тако art directed photography артефакти, са перформерски укљученим ауторкама/актеркама (што је свакако и својеврстан дијалог и поигравање са аутопортретом и преузимањем идентитета) творе исценације у које су уграђене професионалне вештине Чарне и Александре. Једна је филмска редитељка, а друга изузетна визуелна уметница, па призори, сем ликовности, поседују и јасне драмске елементе.
Статичне фигурације својом композиционом окамењеношћу готово цинично прозивају друштво које неће или није способно да са истим костимима и сценографијом сними кадрове играних филмова о истим јунакињама. Наиме, нека друштва су већ и црно-бело и у колору и у 3Д техници опевала своје хероине, па сада, као из досаде, измишљају фиктивне „игре престола“ утичући на трендове друштва и цементирајући освојене слободе.
У међувремену, овде међу потомцима Бориних Софки и Коштана, наше две јунакиње, својим готово алтруистичким (а у капитализму је то једнако храбрости) концептом, дижу споменике незнаним и недовољно знаним хероинама и тиме коригују обличја социјално прихватљивог размишљања и понашања.
Успут, хвала Чарна, хвала Александра, и што сте, док радите овај важан и друштвено одговоран посао, тако духовите, забавне и ликовно лепршаве.
Милутин Петровић
“Луда или разумна? Фотографија може бити једно или друго: разумна ако њен реализам остане релативан, ублажен естетским или емпиријским навикама; Луда ако је тај реализам апсолутан и, ако могу тако да кажем, изворан, ако заљубљену и престрашену свест приводи самом писму Времена: то је ревулзиван покрет који преокреће ток ствари и који бих, на крају, назвао, фотографском екстазом. То су два пута фотографије. На мени је да изаберем: да њен спектакл подредим цивилизованом коду савршених илузија или да се у њој суочим с буђењем недокучиве стварности.”
Rolan Bart
(Svetla Komora – beleška o fotografiji)
Чарна и Александра се придружују Анки, Милици, Драгици, Касији, Надежди, Мини, Еустахији, Зори, Мари, Катарини, Милунки, Маги, Даници, Јелени, Јелисавети, Ксенији, Савки, Аници и Соји у незаустављивом путу кроз време. Време које је на овим изузетним фотографским записима прецизно а опет растегљиво, савремено а опет носталгично, утопијско колико и дистопијско, нежно и разарајуће. Јер време свих ових жена па и Чарне и Александре увек зависи управо од храбрости да се из њега искорачи – нека уназад у прошлост а некада антиципирајући далеку будућност. Тако нас те очи, Александрине и Чарнине, из ове на први поглед дводимензионалне реалности воде у деветнаести, па на сам почетак двадесетог века, у болнице, библиотеке, шуме, атељее, авионе, биоскопе и учионице, у данас можда незамисливе борбе за родне, личне и политичке еманципације. На њиховим лицима су записане све оне муке бескомпромисности у разним сегментима живота, све оне препреке које су ове жене морале да савладају да би нас пре свега упозориле на значај њихове борбе и шта би данас са нама било да се оне у те борбе нису упустиле. И да би нас са друге стране суочиле са тим да се та борба и даље наставља и да ће вероватно заувек трајати. Ово наизглед заустављено време фотографског документа, које у себе упија прошле и садашње догађаје, нам отвара простор да се у овом превеликом убрзању на тренутак зауставимо. Станемо. Размислимо. Подсетимо се и промислимо неку нову реалност која нам можда сада из ове перспективе изгледа немогућа и далека, али за коју су некада ове храбре жене имале снаге. Тако да је “маскирање” и преузимање идентитета које се догађа на овим фотографијама истовремено и огољавање самих ауторки, Чарне и Александре, које носе у себи неуништиве архетипске слике. И тако ови наизглед замрзнути записи испред којих некада стојимо мање од минуте, јер немамо стрпљења, а некада и читаву вечност, постају приче онолико колико сами желимо да их испричамо. А наше две јунакиње из садашњости, Александра и Чарна, нас зову својим погледима, покретима и ставовима да им се након њихове авантуре кроз прошлост придружимо у неким будућим догађајима, који ће можда променити свет као што су га некада мењале ове храбре жене.
Маја Пелевић